Home

Moja najdraža Quincellina, najsjajnija skrivena zvezdo neizbrisiva u mom sazvežđu, koju vidim svako jutro u ogledalu kad otvorim oči, i kojoj poželim laku noć svako veče kad ih zatvorim. 

Oduvek sam znao koja će pesma svirati kad se bude udavala ljubav moga života, ali nisam znao da će se “Dunja moja” pisati sa velikim D.
Ući ću lagano, na prstima. Spaziće me cigani, i zapevati “Jesen stiže”. Ti ćeš sakriti pogled pod velom, a ja ću pokušati da sakrijem suzu u oku. 

Sećam se večeri kad si me probudila; spavao sam više od decenije, a da toga nisam ni bio svestan. Lagani dodir tvoje ruke, nežna koža tvog obraza i tvoje usne čiji poljubac me opija bez prestanka, čak i u ovom trenutku! Bio je tu neki i Los Angeles ili San Francisco, nisam siguran, sve mi je kao kroz maglu; izmišljen samo zbog nas, i jedino tada. 

Nezamisliv mi je život u kojem ne mogu da te pitam kako si, u kojem ne mogu se stvorim pored tebe kad me zatrebaš. U kojem ne mogu da te čuvam. Voleo bih da mi usne ne žele da dodirnu tvoj obraz i da lagano krenu ka tvojima. Voleo bih da se svet ne uspori do beskonačnosti svaki put kad si u mojoj blizini.

Ako se ikada prepoznaš u ovim rečima, lepa moja Quincellina, i zaželiš da me opet probudiš, pogledaj oko sebe, tu sam negde, zatvorenih očiju, i otvorenog srca.

Čekam te, Dunjo moja. 

SD